Magla na mom prozoru

Normal 0 false false false EN-US X-NONE X-NONE MicrosoftInternetExplorer4

00:42:55 Pogledam na telefon…Nicega…ni jedne poruke ni jednog propsutenog poziva….Dobro je….Taman sam pomsilila da ce onaj manijak nastaviti da me smara..Koliko takvi bolesni ljdui mogu da vas izvedu iz takta.Mene inace nista ne moze da iznervira,ali kada mi se desi ovako  nesto da me neka budala proganja I da mi salje 200 poruka za 2 minuta I to sve iste sadrzine,onda ne mogu da ostanem ravnodusna.Ne razumem kako nekim ljudima zivot nije uopste ispunjen pa moraju da se mesaju u tudji…zbog cega je nekome toliko bitno da zna svaki detalj zivota osobe sa kojom cak ni ne komunicira.Ne znam,ne mogu da doprem do mozga manijaka I pedofila.Ali nije to bolest.Jednostavno,danasnje drustvo I uopste nacin zivota su ucinili da prerastemo u budale,I da zaboravimo na sopstveni zivot.I tako dok pokusavam da spavam,a telefon mi svakog casa zvoni I stize mi sto poruka sa raznim pretnjama I psovkama,ja gasim telefon,palim tv,I dok neke nevazne nformacija dolaze do mojih usiju,polako  tonem u san…I nadam se da cu sanjati…ah ma nije bitno

Toliko je toga sto zelim da kazem,toliko reci koje moram da napisem ali ne mogu...Kao da sma izgubila pamcenje ne znam sta mi se desilo.Odjednom se osecam takoprano!!!A zasto to....zasto u zivotu samo mene tuga prati kao sto kaze dr iggy. Ne znam zbog cega je to tako.Valjda neki ljudi jednostavno imaju vise srece od mene a mozda se uopste i neradi o sreci.Neko stvarno dozivi svoj srecan kraj,neko ga nikada ne dozivi..Od samog pocetka je osudjen na propast ja pripadam toj vrsti ljudi koji su osudjeni na propast.Milsim jos uvek je rano da bih znala da sam osudjena na propast,ali kao da svaka nova nesreca moj zivot povlaci sve dublje u tu rupu bez dna.Ne mogu vise.Ponekad mi je tako tesko.I ne znam stvarno vise sta cu od sebe.I sad sam smorena i vise ne znam.Dj mi odgovor posaljianjele sa neba daj da bude ko pre onako kakao treba

Ah...Ponekad pozelim samo da vratim vreme i da nikada ne nacinim  korake koji su me kostali ovakvog zivota.Razmisljam da li stvari stvano mogu postati samo jos gore...Naravno,zivot mi to pokazuje svakog dana.Ali ipak negde u meni dubokoduboko u meni,postoji tracak svetlosti i  nade za borbom.Mada kao sto plamen svece dozivi svoj kraj tako i taj moj tracak nade.Izgleda da ljudi stvarno mogu da zive bez nade.Dobro,barem se nikada vise necu razocarati.Ponekad samo pozelim da pitam bilo koga

izvinite jeste li videli negde moju dusu?

ali znam da je niko nije vdeo ni uzeo.Tu je ona negde samo sto mi treba dobar razlog da je nadjem...laku noc

Cini mi se da mi neke stvari jednostavno